Da ću stavit suđe u mašinu, to-jest, takozvanu suđericu (‘ko se samo toga sjetio!), valjda su svi pojeli sve što su naumili i imali, skoro će ponoć, tako da ujutro sve bude onako uredno… za skuhat kavu, sjedit i slušat radio u mraku i malo meditirat u miru, a eto ti ga , dođe ovaj maliveliki da se ide tuširat da ide van… ja ću pop….. a niš… što ću, idem pisat da mu ne smetam dok se on istušira i sve to što već treba po kući. Sad će mi potrošit svu toplu vodu i napravit saunu. (jel’ i vas muče gljivice po zidovima?)
Puca me adrenalin već evo drugi dan. A što, pitate se vi? Prava klimakteruša! A, nije (samo) to. Stavio me moj tehnička podrška na fejs pa se svako tol’ko malo tamo pogubim. U stvari, nije mene nego taj moj kako se zove blog. Mudrac! Naš’o rješenje. Ja ne bi’ na fejs, mislim ja osobno, a on stavio paprenjak. A valjda sam prezahtjevna pa da si olakša. Zna on s kim ima posla. A i valjda je mislio da neću tol’ko trošit njegovu tehniku (i vrijeme na toj tehnici). Ono, ma nek se ona malo zabavi, samo da je mir u kući… I još kaže da trebam skupljat nekakve lajkove, ma što to značilo. I što će onda bit ne znam (objasnio je on to meni, al’ ja zaboravila). I ne znam dal’ da tamo pišem il’ da normalno pišem k’o sad. (ma ja ću ovdje pa nek on to sutra rješava) Da li se moram svakom zahvalit kad me pohvali na tom fejsu? A joj, ne znam ja kako će to završit, a nije ni počelo. A lipo sam mu rekla da nisam ja za to i da je to meni sve zbrčkano i da mi je dobro ovako u b(r)logu. A i ono, počneš kuvat pa baciš oko na komp i… ode kapula k vragu! Sve ispočetka. A i slabije se pegla uz laptop. Ne ide nikako. Bolje je uz radio. Malo sam staromodna (ili?). Da malo!
Eto, mogla sam riješit suđe dok sam ovo pisala, al’ krenulo me opet u ovo gluho doba noći. To vam dođe umjesto pletenja. Postala sam prava kućanica. Cijeli dan ih ganjam usisivačem po kući. Njurgam. Idem za njima. Govorim što treba. Da je zima vani. Da pada kiša. Da se skinu. Da se stave. Da idu. Da ne idu. Da se pokriju. Da ovo. Da ono. Kamo idu. Kamo ne idu. Što da odnesu. Što da donesu. E, da. Nikli su mi neki dan narcisi na balkonu. Spremila sam ljetos lukovice (od narcisa koje sam dobila prošle godine od dragih prijatelja), stavila ih u zemlju na balkonu tamo negdje u siječnju ove godine i pokrila, i naravno već malo i zaboravila, a oni digli sami poklopac. A, eto proljeća! Napokon. Fora. A da se ja počnem bavit vrtlarstvom? Ko zna što će još bit od mene.
Evo, spremio se maliveliki i – u život. (i rek’o je da ne pišem slučajno o njemu. Ma ne, neću slučajno.) Namiris’o sebe i cijeli kvart. E, mladosti, lijepa li si!
Kažu da će biti još snijega, a evo skoro je kraj ožujka. Danas je bio baš neki sivi dan. Otišli opet neki ljudi. Odjednom. Nema ih. Generacija – tu negdje. Što im je, kud su navalili? Zašto tako? Kako? I čemu onda sve to? I zar je sve to važno? I što je sve to važno?
Plink!