Eeeej, što bih dala da sam sad na Poljudu… u… gledam maloprije s balkona neku curu i pomislim … eno mene… vidi, ista ja… visoka, crna, dobre noge, kratke hlačice i vuče se ko krepana… vidi… ista ja … samo prije nekih dvadeset i nešto godina… e … da mi je to što nije. Visoka – ostala, bijela – k’o sir, noge – hmhm, kratke hlačice – više ne nosim niti po kući, a da se vučem k’o krepana u ovo doba dana ili bolje rečeno noći… E, da sam sad ona i da sam na Poljudu i slušam i gledam THE WALL. Eeeee….
Nisam nego došla doma, već su me svu izbušili komarci. Noge… ne mogu ni prebrojati rupe. A baš sam neki dan komentirala da u Rijeci ove godine baš nema komaraca. Ne možeš ni stare novine čitat na miru, pojest malo sira i paradajza i počinut, nego te još i oni napadaju. Možda je samo jedan pa smo se sapleli jedno u drugo. Inače, zadnje vrijeme baš i ne pratim vijesti, ne čitam novine, ne gledam tv. Dođem s posla, tuširanje, pojedem nešto i onesvijestim se… bukvalno. Ne smeta mi ni pun mjesec. Probude me one kokoši od galebova oko četiri. Kokodaču na susjednoj zgradi prije svitanja. Krešte… I da su lijepi. Jesu, jesu dok ne progovore. Kako je ono bilo u Nemi…. Moooooj, moooj, moooj, moooj! Oni su valjda zamislili da su to njihove stijene. A hrane ima na bacanje. Što ove susjede ostavljaju mačketinama. A i kante za smeće pucaju po šavovima. Dođu nam ti galebovi k’o domaće životinje. Čekam samo da koji uleti kroz prozor. Ne znam da li bi što ostalo. Mislim od stana. A ne, nisu to galebići. To su kapitalci. Veliki su k’o one purice u prosincu. Dvajset kila žive vage. Malo stariji odojak. Nisam gladna. Al’ tako mi krene u glavi pa se ne mogu zaustaviti.
E, a što ne pišem u zadnje vrijeme? Ma, pišem ja, pišem, al’ sve priče mi ostanu nekako u glavi. I kao da im i nije vrijeme za van. A možda sam samo umorna i štufna svega.
Nedavno sam pročitala jednu dobru – čovjek je čovjeku čovjek, a ne poslodavac. Kažu da je to Krleža davno rek’o (i zapisao, naravno). A možemo mi pričat o tome. Dalo bi se. Al’ što vrijedi. Stisla nas ova j***** demokracija. Pa ne da disat. I svi nešto šute i čekaju. Oće bit posla, neće bit posla, oćel bit plaća, nećel bit plaća, oćel bit za kredit, oćel ovo, oćel ono? E, došlo doba da se i to proba.
I tako, slobodni svi kompići u kući… Slušam emisiju o astrologiji. Jedu me komarci… I dalje. A, bit će da je danas utorak. Da, da, utorkom su emisije o astrologiji na Radio Rijeci. Da su dečki sad doma, bilo bi – daj, mama, što to slušaš. Zanimljivo je sve to. Par puta sam mislila nazvat’ da čujem što će reći, al’ nisam dobila nikad broj. A onda me i to prošlo. Ne čini li se i vama katkad da ne možete utjecati ni na što. Ma koliko se trudili i upirali svom snagom. A nekad se riješava sve samo od sebe…. Čudno je to sve…
A čudna sam i ja malo. Išla sam pročitati malo što sam do sada napisala (mislim do sada, večeras). ‘ko me ne zna… a što mogu. Tako je kako je… Ne mogu svi biti normalni. A i opet sam počela čitat neku spaljenu knjigu. Pa me malo drži… Evo, na radiju stalno pitanja o zaposlenju. Prije se pitalo kad će naići ljubav mog života i sve tako nešto. A sad – kad će prilika za posao. A – ode i ovaj u inozemstvo … još jedan… pečalbar, gastarbajter, radni angažman …. u inozemstvu. Opet pitanje – posao, stručni ispit da ili ne. Mlada cura… Kaže astrolog da ide na ispit. I da neće dugo u toj firmi …. Dajte malo muzike. Zar nam se svima život sveo samo na posao? Dajte ljudi, a, evo ga, imaju mail, traži ljubav. Ajmo! All you need is love All together…. love, love, love…
21:59:06
Tuesday’s gone… with the wind… my baby’s gone… idem uključit mašinu iliti perilicu….