Eeeej, što bih dala da sam sad na Poljudu… u… gledam maloprije s balkona neku curu i pomislim … eno mene… vidi, ista ja… visoka, crna, dobre noge, kratke hlačice i vuče se ko krepana… vidi… ista ja … samo prije nekih dvadeset i nešto godina… e … da mi je to što nije. Visoka – ostala, bijela – k’o sir, noge – hmhm, kratke hlačice – više ne nosim niti po kući, a da se vučem k’o krepana u ovo doba dana ili bolje rečeno noći… E, da sam sad ona i da sam na Poljudu i slušam i gledam THE WALL. Eeeee….

Nisam nego došla doma, već su me svu izbušili komarci. Noge… ne mogu ni prebrojati rupe. A baš sam neki dan komentirala da u Rijeci ove godine baš nema komaraca. Ne možeš ni stare novine čitat na miru, pojest malo sira i paradajza i počinut, nego te još i oni napadaju. Možda je samo jedan pa smo se sapleli jedno u drugo. Inače, zadnje vrijeme baš i ne pratim vijesti, ne čitam novine, ne gledam tv. Dođem s posla, tuširanje, pojedem nešto i onesvijestim se… bukvalno. Ne smeta mi ni pun mjesec. Probude me one kokoši od galebova oko četiri. Kokodaču na susjednoj zgradi prije svitanja. Krešte… I da su lijepi. Jesu, jesu dok ne progovore. Kako je ono bilo u Nemi…. Moooooj, moooj, moooj, moooj! Oni su valjda zamislili da su to njihove stijene. A hrane ima na bacanje. Što ove susjede ostavljaju mačketinama. A i kante za smeće pucaju po šavovima. Dođu nam ti galebovi k’o domaće životinje. Čekam samo da koji uleti kroz prozor. Ne znam da li bi što ostalo. Mislim od stana. A ne, nisu to galebići. To su kapitalci. Veliki su k’o one purice u prosincu. Dvajset kila žive vage. Malo stariji odojak. Nisam gladna. Al’ tako mi krene u glavi pa se ne mogu zaustaviti.

E, a što ne pišem u zadnje vrijeme? Ma, pišem ja, pišem, al’ sve priče mi ostanu nekako u glavi. I kao da im i nije vrijeme za van. A možda sam samo umorna i štufna svega.

Nedavno sam pročitala jednu dobru – čovjek je čovjeku čovjek, a ne poslodavac. Kažu da je to Krleža davno rek’o (i zapisao, naravno). A možemo mi pričat o tome. Dalo bi se. Al’ što vrijedi. Stisla nas ova j***** demokracija. Pa ne da disat. I svi nešto šute i čekaju. Oće bit posla, neće bit posla, oćel bit plaća, nećel bit plaća, oćel bit za kredit, oćel ovo, oćel ono? E, došlo doba da se i to proba.

I tako, slobodni svi kompići u kući… Slušam emisiju o astrologiji. Jedu me komarci… I dalje. A, bit će da je danas utorak. Da, da, utorkom su emisije o astrologiji na Radio Rijeci. Da su dečki sad doma, bilo bi – daj, mama, što to slušaš. Zanimljivo je sve to. Par puta sam mislila nazvat’ da čujem što će reći, al’ nisam dobila nikad broj. A onda me i to prošlo. Ne čini li se i vama katkad da ne možete utjecati ni na što. Ma koliko se trudili i upirali svom snagom. A nekad se riješava sve samo od sebe…. Čudno je to sve…

A čudna sam i ja malo. Išla sam pročitati malo što sam do sada napisala (mislim do sada, večeras). ‘ko me ne zna… a što mogu. Tako je kako je… Ne mogu svi biti normalni. A i opet sam počela čitat neku spaljenu knjigu. Pa me malo drži… Evo, na radiju stalno pitanja o zaposlenju. Prije se pitalo kad će naići ljubav mog života i sve tako nešto. A sad – kad će prilika za posao. A – ode i ovaj u inozemstvo … još jedan… pečalbar, gastarbajter, radni angažman …. u inozemstvu. Opet pitanje – posao, stručni ispit da ili ne. Mlada cura… Kaže astrolog da ide na ispit. I da neće dugo u toj firmi …. Dajte malo muzike. Zar nam se svima život sveo samo na posao? Dajte ljudi, a, evo ga, imaju mail, traži ljubav. Ajmo! All you need is love All together…. love, love, love…

21:59:06

Tuesday’s gone… with the wind… my baby’s gone… idem uključit mašinu iliti perilicu….

komentara (2)