Eto, u zadnje vrijeme me zapalo da se vikendom po\u010de\u0161\u0107e vozim autobusom. (U Rijeci ka\u017eem bus za autobus, ali za ove \u201ela\u0111e\u201c to ne mogu prevaliti preko jezika, to su mi jo\u0161 uvijek autobusi.) Onim pravim, me\u0111ugradskim ili da budem preciznija me\u0111u\u017eupanijskim. Jer eto, neki se gradovi nisu pomakli s mjesta, al’ nasta\u0161e \u017eupanije pa eto odo\u0161e ti gradovi u te neke druge \u017eupanije. I tako… Ima direktna linija u 18,00, otkad pamtim – u isto vrijeme, naj\u010de\u0161\u0107e doma\u0107i \u0161oferi, mom uhu bude uvijek drago \u010duti to natezanje i unkanje u pri\u010di njihovoj. Poku\u0161avam pogoditi da li su bli\u017ee Jurjevu ili Krivom Putu ili \u201eizgrada\u201c ili se to samo zamije\u0161alo svega po malo. Ponekad bude autobus poluprazan. A nekad iznena\u0111uju\u0107e pun dje\u010durlije, u stvari mla\u0111ahnih bi\u0107a koja \u017eamore svjetskim jezicima i hitaju put Zr\u0107a. Umorni, mamurni, ali \u017eeljni provoda i puni \u017eivota. \u201ehvataju\u201c u Senju bus koji \u201ekre\u0107e odma’ a onaj za Rab u 20.00\u201c. E, da…<\/p>\n
Pro\u0161li petak se ne\u0161to odu\u017eilo na poslu i ne stigoh na taj \u201edirektni\u201c. Stigla sam oko pola osam na \u017dabicu. – Ima u 20 i 30 prvi. Ajde, idem kupit kartu, kupim, platim, ima rezervaciju, samo 66 kuna, ina\u010de je 75. Krenem na peron 3, a vidim na karti – nema broja sjedala. Vratim se na \u0161alter. – E, to su vam karte bez broja. To je linija za Dubrovnik. Mo\u017eete sjesti gdje ho\u0107ete. Ajde, valjda je tako, ka\u017eem si ja, i otputim se do autobusa. Opa, Trst \u2013 Dubrovnik! Stajala sam ispred busa, al’ jo\u0161 ima vi\u0161e od pola sata. A puno ljudi ve\u0107 sjedi unutra. Bit \u0107e da radi klima, idem i ja, vani je ionako plus pedeset s primjesama iz auspuha. Na\u0111em prazno mjesto, blizu srednjih vrata, vjerojatno \u0107u van me\u0111u prvima, daleko je Zadar, Split, Dubrovnik… Ve\u0107 se polako po\u010dela spu\u0161tati no\u0107. Bus stoji cijelih sat vremena u Rijeci. Ne zavidim ljudima koji dolaze iz daleka. Ve\u0107 gotovo na domak ku\u0107i svojoj, a onda u Rijeci moraju \u010dekati ciglih sat vremena. I kako da je onda zavole? Ta, to im je samo jedna stanica na putu. I u \u017eivotu.<\/p>\n
I krenemo mi tako to\u010dno u 20,30. Podi\u017ee se \u0161esan mladi\u0107 u urednoj rozoj ko\u0161uljici. Pregleda karte. S ponekima i pro\u010davrlja ljubazno. Nema \u0161to \u2013 pravi doma\u0107in. I ve\u0107 tamo prije Lenca pogasi\u0161e se svjetla u autobusu. Klima radi, radio lagano svira, prigu\u0161ena svjetla… Kao da i ja idem na dugi put. Uklopila sam se. Prisjetih se i obiteljskih putovanja na jug onih davnih dana ovim autobusima za Split i jo\u0161 dalje… I ve\u0107 sam lagano utonula u neke druge doga\u0111aje, ali … privu\u010de me pri\u010da na sjedalima iza mojih.<\/p>\n
Jedna \u017eena i jedan mu\u0161karac. To sam snimila jo\u0161 prije kretanja. On je u\u0161ao u zadnji \u010das. Ona je ostala sjediti u autobusu. – A \u0161to \u0107e\u0161 radit sat vrimena? Da su to barem raspodilili pa malo tu, malo u Karlobagu, a dugo je to \u010dekat… A on je uletio i \u2013 jel ima mista? Jel slobodno tu kod vas? A je, \u0161to ne bi bilo… A ja… ne, nisam htjela slu\u0161ati… Ne ulazim u tu\u0111e \u017eivote. Al’ pri\u010da me povukla, pri\u010da…<\/p>\n
– E, otkud ti putuje\u0161? Iz Trevisa. Ja iz Venezie. A prije sam radila u Bologni… I ja sam bija u Bologni. Lip je to grad. A di si stanovala. U centru, zna\u0161 di je Gospa, Piazza Maggiore, odma priko puta. E, tamo san ja pija kavu. Priko puta Unicredita. Tamo je bila najbolja kava. I u Veneciji san bija. Nekol’ko godina… Lipa je Venecija. Je, je, al nema zraka i sparina je velika i vlaga. Ujesen je visoka voda, a liti je vru\u0107e i nema zraka… Bologna je lipa, al’ je daleko. Nikad do\u0107’. A \u0161to \u0107e\u0161. Kad se mora. On je bija advokat pa su me priporu\u010dili u Veneciju kad njima nisan vi\u0161e tribala. Znala san i\u0107 i za Anconu brodom. Pa dalje busom za Bolognu. Gadno je zimi… Ja sam radila k’o tekstilni tehni\u010dar. Sve propalo, mu\u017e se razbolija. Triba dicu izvest na put. Troje dice… Kol’ko nas je to sve izilo… Kad ide\u0161 vanka mora\u0161 zaboravit na diplomu. Ina\u010de te razmi\u0161ljanje ubije. Ne mo\u017ee\u0161 druk\u010dije. Ve\u0107 san trinaest godina vanka. I ja… a… najlip\u0161e bi bilo ostat doma… e…. e…. da.. a kad se ne mo\u017ee…<\/p>\n
Koliko te\u017eine u svakom glasu. Koliko boli u svakoj rije\u010di. A toliko \u017eelje za pri\u010dom. Za svojim jezikom. Toliko \u017eelje za pri\u010dom s nekim tko te razumije. I kome se ne mora obja\u0161njavati \u0161to i za\u0161to i kako… Sjedim u mraku i priti\u0161\u0107e me ta te\u017eina. Pri\u010da. Prava hrvatska pri\u010da. Ima li im kraja?<\/p>\n
– A najvi\u0161e sam pogri\u0161ila kad sam jedno lito ostala doma posli Bologne. Nit sam se odmorila nit san zaradila… Tu sam najvi\u0161e pogri\u0161ila… Minja me neka \u017eena iz Rijeke, samo par dana dok oden doma. Moram i kod zubara. Nazvat \u0107u ga. Valjda \u0107e me primit… I ja sam osta bez posla. Metalna industrija. Dobro da san oti\u0161a. A \u0161to bi tu… Napravija san ne\u0161to ku\u0107e i valjda \u0107e ostat ne\u0161to za posli. A dok ide… Iman i unuka. Al isto nije u Hrvatskoj… Ipak smo mi imali lipo ditinjstvo… Nije se to kupovalo ko sad u marketima… Bra\u0161no i sol, a drugo, bajami, smokve, gro\u017e\u0111e. Pe\u010denica… eeee… to je bilo za goste iz grada. A di si ti? … Oklen si rodon?… Koje si ti godi\u0161te… \u0161ezdestpeto… a ja \u0161ezdeseprvo…<\/p>\n
A… eeeeh ……mi smo najgore pro\u0161li… Na\u0161a generacija. I rat. I bez posla… sve propalo…a najbolje godine su nan uzeli… E… Gospe moja…<\/p>\n
– Senj! Stojimo pet minuta!<\/p>\n
Dovi\u0111enja. Laku no\u0107! I sretno vam \u2013 ma gdje bili!<\/p>\n
22:13:17