Evo, nema nikog doma. Grickam baškot, onaj tvrdi naravno. Ovih zadnjih par dana mi je stvarno bilo živahno. Društveni život mi je poslije “outanja” naglo oživio, ne znam da li ću ja to preživjeti. Navikla se frajerica na mir. Nema talasanja. Sve po tvom. Pa, nije da ja ne bih mogla tako stalno…
Jučer sam bila u Bakru. Pokušavam se sjetiti kad sam bila zadnji put u Bakru. Mislim, kad sam bila zadnji put u Bakru prije ovog jučer. Ovog jučer se još uvijek sjećam, barem ja tako mislim. Uf, sad sam ga malo zakomplicirala. Grkhhhgh … zaletio mi se komadić, e ne treba jesti i pričati, pardon, pisati u isto vrijeme. U j…te, zamrvila sam mu tastaturu… puh, puh , ma neće on ni skužit’ dok mi ne počne prebacivat’ priču na blog, post, ne znam kako se to zove. Ja samo uguglam tanjinpaprenjak i čitam ono što sam pisala prije. Fora, k’o da nisam to ja napisala. A i vidi se na svakom kompu. A jes’ malo glupa ova Tanja, mislite si vi. Ne znam, mene te stvari još uvijek oduševljavaju. Znam, to je sve sad kao normalno. E, što ljudi svašta smisle. Pa i taj radio svira sam od sebe. Tako ne’ko sjedi u nekoj kabinici ‘ko zna gdje, a ti slušaš što on priča, pušta. Evo ga, ovaj moj se vratio. -E, evo predao sam prijavu, koja gužva. – Pa jesam ti rekla, tako je uvijek zadnje dane. -Ja bi iš’o na baz…- Čekaj da sejvam. -Mogu pročitat?… – Nije još gotovo…
Ode on…a di sam ga sejvala,‘‘bem ti? A, evo ga. Da nastavim. Di sam ja ono stala? E da, u Bakru. Mislim da sam zadnji put bila u Bakru na maškarama. Ovi mlađi ljudi se ni ne sjećaju da su u Bakru bile maškare. A ja se jedva sjećam da smo išli ikad na maškare. Bila je velika, onda relativno nova sala. I nikad nije bila baš velika gužva. Zato što je bila velika sala ili zato što nije bilo puno ljudi?! Znale su tamo bit’ i maturalne zabave. Što je sad tamo? Nemam pojma. Uglavnom, bila ja jučer u Bakru, došla, bio je još dan, razgovor, posao, ovo, ono, došla noć, mrak, i Bakar ni vidila nisam. A moglo se prošetat malo i po noći. Vjerujte mi, poslije dva razgovora za posao u jednom danu nije vam više ni do čega. Malo me i bura propuhala u Zoni industriale. Brinula sam malo o frizuri negdje do jedan popodne, al’ kad sam gore izašla iz auta bilo mi je nakon tri sekunde svejedno kakav ću “umjetnički” dojam ostaviti na možebitnog budućeg poslodavca. Prvog, a bogme i drugog. A evo, barem imam baškote na špažiću, onako po starinski. (Ne, ne močim ih u vino, bez brige).
U stvari, taj Bakar je uvijek nekako usput, treba se samo spustiti malo s ceste, nema više ni koksare… a u zadnje vrijeme su česta i neka događanja u njihovoj knjižnici, pa taj Nikola Petković, gosti i tako to. Htjela sam ja o tome pisati i u ponedjeljak… a onda se poklopio i taj Bakar jučer, a vidiš, ima nešto. Ne poznajem čovjeka, mislim gospodina Nikolu osobno, al’ eto, tu i tamo ga malo pratim po medijima, književnici, profesori i to. I došlo mi je tako, u prolazu, da mu se i obratim, već par puta. Otvorim usta da ću reći dobar dan (i vama tako dođe, jel’ da, kad sretnete nekog slavnog i javnog), a onda se opet (na vrijeme?) malo zaustavim. – Jesi ti normalna, pa mislit će čovjek da ko zna što, a opet mi vrag ne da mira, mislim si ja svaki put… ipak je on… a onda sam mislila pisat u Novi list…. ja se tu ras…pisala, a možda ni ne znate o čemu se radi. Uglavnom, taj gospodin vam (između ostalog) piše i Harterije (nisam sigurna za naglasak, ja sam “ozdola” pa sve zvuči malo drukčije, možda malo književni previše), to vam bude na stranicama “kultura”, mislim ponedjeljkom, u novinama. Znam da velika većina preskače te stranice. Puno njih i onaj Mediteran (tjedni kulturni prilog) samo frkne i niti ne pogleda. Pa kako sam ja malo “navučena” na te stvari od malih nogu, kao i na puno stvari koje u današnje doba (a prije?) baš i nisu normalne. Znate ono, kad o nečemu pričate, o nečemu što baš i nije dio neke nazovi normalne svakodnevice, jer ‘ko još čita knjige i novine, a kamoli te stranice o kulturi i… sugovornik vas kao sluša i onda vam se obrati samo onim pogledom bez riječi – a-ha, a jadna, nije ona baš…
I… evo, napokon sam skupila malo hrabrosti (nema veze, možda ni ovo ni’ko neće vidjeti, a meni će biti lakše, zato se i pišu svi ti dnevnici, zar ne) i… da napokon kažem nešto o tome, tim Harterijama. Ovako ja to čitam… Počnem čitat (pa moraš počet, kako ćeš drukčije nego počet!) i dođem do kraja. Onda opet pročitam, recimo prvi odlomak, onda bacim novine. Ma daj, što se mučiš s tim! E nećeš, pa nisam ja baš toliko nenačitana, baš ću još jednom, da vidim ja što taj Petković hoće reći, mislim, što piše. I kakva je uopće ta knjiga, zbirka ili nešto treće o čemu piše. A možda ja ne razumijem taj jezik. Onda počnem izvlačit’ one njegove duge rečenice i čitam ih opet (kad sam sama nekad i na glas: ” Uvjerljivi egzibicionizam tijela u tekstu polučuje tijelo teksta koje, poput vodiča s ključem za sve male bitne tajne, sustavno otključava vrata vremena koje je tijelo oblikovalo i zasada ga dovelo u točku sjećanja, refleksije.”)… ovo je bila jedna od lakših ovaj ponedjeljak, mislim rečenica, valjda sam to dobro prepisala…I pogubim se od velikog početnog slova do točke, ali ono, totalno. (Bez brige, nije to moje trenutno stanje. Radila sam ja to i prije, dok sam bila zaposlena, tako da to i nije neka promjena.) Možda bih trebala prije pročitati tu knjigu o kojoj piše. Možda ja nisam shvatila smisao tih Harterija. Možda se to i ne piše za ove obične ljude. A kako da pročitam tu knjigu kad me i ovo toliko namučilo. A kao, pročitala sam ja dosta knjiga, i neke nazovi teže pisce. Nadam se da se gospodin Petković neće naljutiti ako ovo uopće dođe ikada do njega. Nisam stručnjak, ali nisam baš ni nepismena, ali čitati to bude baš muka živa. A možda on isto misli da to ni’ko ne čita. A možda on to piše za studente pa se malo i naslađuje mučeći ih. Da… to me podsjeća na prikaze (ne one o kojima pjeva Edo majka, drugi je naglasak). Mislim da smo mi takve “sastave” u ono mračno doba tako zvali. Da, to bi bio najbliži izraz, prikaz, jel’? Da, da. Čitali bismo lektiru i onda bi od nas neki nadobudni i knjigom zaneseni nastavnici i profesori, nastojeći nas uvući u čaroban svijet knjige (priznajem, pustila sam da me navuku, a mnogi se nisu nikada dali, ima tu nešto i genetike) tražili da, eto tako pišemo i razmišljamo i povezujemo prošlost i sadašnjost i svoje razmišljanje i njihovo (mislim na pisce, a ‘ko u stvari zna što su oni mislili, to sam se uvijek pitala) i tako bismo mi onda slagali neka svoja razmišljanja o pročitanome, ubacili bi malo citata…o, kako se to sada čini lijepo… je tebi… neki su se bome i mučili. A eto, onda vam ostane i ta lagana ovisnost da pratite te neke stvari i čitate Harterije. A ‘ko mi je kriv, kad se ne mogu skinut’. E, a zašto više nema Đir po Korzu, kako se ono zove, u novinama?!…
A jesam malo udavila danas! Ne znam jel’ to pun mjesec ili nešto tako. A sve je počelo s …”bakarski baškot”. Hi-hi!
