E, mislim si, ovako je bilo… redom…. kad bi’ prešla cestu kod parapeta i… napokon stigla iz škole do Prve drage, najprije bi me doček’o jedan orah pa trešnja pa opet trešnja pa trešnja. Na njih se moglo popet s kante za smeće. Popneš se, bereš i samo pljuješ koštice, a ako ti se ne da, onda ih gutaš… I moglo se preć s jedne na drugu. Pa dvi’ smokve i ispred kuće još jedna trešnja. Te su bile najslađe i najveće i jeli bi ih još dok su bile zelene i žute. A na tu trešnju se najteže penjalo. Grane su bile visoko porezane, a nije se moglo ništa dovuć’ da se popneš. Ispred prozora je bio i jedan čempres. Viši od kuće. Tamo me prvi put ubola pčela. I ruke su nam smrdile kad bi se igrali onim šiškama i bile su stalno zaljepljene smolom. Ne moram ni reći da su mi koljena tada bila vječito izderana ( a sad se pitam što me stalno bole). A nosile su se bijele dokoljenke. Od onog pamučnog konca…MTČ…
Od stare škole do babine kuće inače ima desetak, možda petnaest minuta, ali naše putovanje (mislim da se slobodno to može tako nazvati) je znalo potrajati puuuuuno duže. E da, nije bilo vožnje i dočekivanja ni za najjačih bura, nije bilo mobitela ni stalnog zvanja ni kontrole. Koji je to život bio! Kreneš iz škole s ekipom pa oko DIP-a (sad je tamo Konzum) do Lopice pa malo kroz Varoš (svi smo se pratili) pa preko vatrogasnog kroz smrdljivu ulicu (u stvari, mislim da su je zvali popišana) opet do škole. Pa kroz katakombe do Škvera. Pa na onu murvu ispod Dade na kraju onog zida iznad Škvera, mislim da je bila bijela. A uz magistralu je bilo još par crnih murva (da li danas znaju djeca da se to može jesti?)… Tamo negdje u sedmom razredu je bio đir od nove škole do parka i na Banju. A park (pjesnika) mi se činio tada tako zelen i tako velik… dok nisam vidjela neke nove i veće parkove. Pjesnici su ostali veliki.
A ta naša Prva draga je onda svima bila tako daleka i samo su najhrabriji pratili cure iz Prve drage (ako i sami nisu bili iz te Prve drage). A ona „gradska dica“ su se kupala na Banji i Đigi, ‘ko bi iš’o do Prve drage. Zadnjih ljeta, vidim, vrimena su se jaaaako prominila. Nemo’š prst umočit u more od mora ljudi. Odemo se iskupat (ako je more toplo) oko pet ujutro ili na noćno. Postavljena je i takva rasvjeta tako da se ni to noćno kupanje više ne može nazvat’ noćnim. Više je to, ono, kupanje pod reflektorima… a i dica se moraju sakrivat po škrapama i škurinama (pretpostavljam).
E da, orah. Koliko je samo turista stopiralo pod tim orahom. A baba bi im objašnjavala da to nije dobro misto za stopirat jer je na zavoju i niko im neće stat. A onda bi ih zvala da dođu nešto popit i poist. Jer će ih ubit vrućina. Pa kad padne sunce nek nastave stopirat… Nema više ni oraha. Umro orah i otišo s dedom.
Kol’ko je samo puta did otišo na parapet. Već i kad nije mog’o ni govorit. Onako – u šlapama i pidžami. – Dede, kamo ćeš? Mmmm…. Do parapeta?… aaa… E, bio je to prozor na more, u svit, na plažu. Koga ima, koga nema. Ima li gostiju. Jel neko na luf’madracu, a buretina se diže…
A po lihama su bili armulini. I bila je jedna velika mendula na prvoj lihi iznad terase. S nje smo skakali. A na lihi iznad smo po zimi imali kućicu. A uz stolove ispred kuće je bila…. uuu… to je bila, ako se dobro sićan …. imala je deblo rašeljke… a pola grana su bile šljive, a pola su bile marelice. Kad se samo sjetim kako sam se tome čudila i divila, koji crni Harry Potter, ne može se to ni usporedit (dok nam dede nije jednom pokazo kako se cipi voćke). I kraj nje je bila još jedna marelica. Tamo di je Bradica s curom kampir’o. Baba je stalno govorila kako Marijanka (ne, nije joj to ime, tako ju je dede nazvao, a pamtim je kao jednu od najljepših žena koju sam ikad vidjela. A Bradici je u stvari ime Niko.) u istom lavoru pere gaće i suđe… njima to nije smetalo. Bilo su to sedamdesete… sve puno turista… u stvari, nismo mi njih onda zvali – turisti. Baba i did su uvik govorili – gosti, doć’e gosti, odlaze gosti, moramo spremit doručak za goste. O’te pomoć gostima! I sve se vrtilo oko tih gostiju. I nije bilo nekog komfora onda. A niko se nije žalio. I dolazili su godinama. Pa su dolazila njihova djeca. Pa djeca njihove djece…. i mnogi od njih i danas kažu da su najljepše trenutke proveli u „Prva draga“. Pa dođu sad već stariji sredovječni pa pitaju pa se čude pa pokazuju svojima gdje im je bio šator. I pokazuju slike. Kako je to onda bilo… a sad je sve drugačije…. kuće iznad naše sežu sve do neba. Brdo, kamo smo išli brat ljubice i visibabe, više se i ne vidi.
I kao da svega toga nije ni bilo. A onda, u ovo vrijeme kad završava škola, mi počnu navirati te silne slike. I mirisi početka ljeta. I miris mora u predvečerje i miris burice s parapetića. I priče s parapetića…. tamo je sve počinjalo, o’tamo se kretalo, tamo je sve završavalo. E, da… tako to valjda mora bit’.
19.6.2014. 17:37:59
p.s. za one koji ne znaju –
Parapet je onaj zidić uz magistralu koji čuva da ne sletite u more ili u grote. Istinu govoreći, mnogima nisu ni parapeti pomogli. Sjećam se jednog mladog Austrijanca koji je tamo pao, srećom u kupine, pa je prošao samo s par ogrebotina, a ujutro se nije baš svega ni sjećao – hihi. A tih „parapeta“ ima sve manje uz magistralu kojom su u Senj dolazili prvi turisti. I eh, da morali bi negdje prespavat jer… dalje nije bilo asfalta. Mislim da bi te parapete trebalo slikati, dok ih još ima, i zaštititi. I njih i sve te kamene rukotvorine hrabrih cestara iz poratnih godina (onog drugog rata). Jer danas što se i obnovi pretvori se u beton. I ne kleše se više onaj bijeli kamen i slaže jedan po jedan…u one krasne bijele zidove i volte i parapete…
A armulin? To je sorta marelice za koju su govorili da raste samo u Senju. Veći su, narančastiji i slađi od ovih što nam sad prodaju pod marelice. A tek pekmez od marelica. Kakav je baba kuvala. A sad nam prodaju džem pod marmeladu. I njima (toj europi, znam da se to piše velikim slovom, al’ baš mi nešto došlo da je napišem malim slovom). Nemaju oni pojma što je džem, što pekmez, a što marmeeelaaada. I ne može me nitko uvjeriti da je to isto. Jer tko imalo zna nešto o kuvanju pekmeza zna i za razliku između svega toga… I bili smo mi u toj Evropi (kako se onda zvala) već onda. I bila je ta Evropa u svima nama. I onda nije bila vijest ako se ne’ko okupa gole guze. To je onda bilo normalno! I nije bila vijest ako tamo neka Nives skine buštić k’o fol slučajno i valja se po grotama…. al’ to je već neka druga priča!