Evo me doma. („bolje sam odma“) Malo sam peglala dok je tehničar tražio utakmicu po internetu. Jer opet ne prenose dobre utakmice na normalnoj televiziji. PSG – Barcelona. 2 – 2. Aaa… sve znam, a nisam gledala. I Ibro (onaj iz one prve priče) je dao gol. Vidjet ću to sutra na internetu. Mislim, taj gol (ne valjda Ibru, svašta).
A na poslu? Svi su nekako preozbiljni. I sve je tako tiho. Samo se čuje lupkanje po tipkovnicama. Što da mislim. Još sam nova. Nisam tu da mislim. A i ne mogu se (još) počet glupirat jer… čudno će me gledat’, a i ne kuži svako crnjake. Pa se onda samo smješkam svima. Možda da se pofarbam u plavo pa će biti lakše. I stalno nešto pitam. Možda (da možda!) im već idem na živce s tim silnim pitanjima. A mrzim kad moram nekoga nešto pitati, ali za sada ne ide nego tako. A – vidjet ćemo što će biti dalje. Manta mi se od programa i ekrana i brojeva i klikanja i svega… i sve opet ispočetka kao da nikad nigdje ništa nisam radila. A nisam više ni ja baš u cvijetu mladosti. Al’ sve je lakše kad se nabaci smješak, zar ne? E da, poslao mi savjetnik s biroa čestitku, zaželio mi sreću na novom poslu. (Hvala mu, trebat će mi stvarno ta sreća). Ma, znam ja da je to uobičajen (automatski?) odgovor kad im pošalješ odjavnicu na mail. Al’ eto, čovjeka i te male stvari razvesele.
A poslije posla… Bilo je malo sunca u tragovima pa me ošamutilo i kao – samo ću ubit oko poslije ručka – večere, a u stvari to više nije bilo ni poslije podne nego veče i eto ti… prođe dan. A di si bio – što si radio? Da li se to i vama dešava?
A sad? Evo me, blejim u ovaj ekran. Opet moram pisati. Ma, ne moram. Znam da ne moram, al’ baš me povuče… Tehnika već spava. Mi ostali nešto šuškamo po kući. I pravimo se da je još dan, a evo već je prošlo pola noći. Nismo se ni vidjeli od jučer. Vraćamo se polako u kolotečinu. Uuuu…rado bih tu upotrijebila puno sočnije riječi koje bi to „kretanje“ u našem životu zornije oslikale, ali eto… trudim se biti pristojna. Pos’o, škola, faks, bazen, kako ko… prolaze dani, tjedni, godine.
Eeee, čekajte da vidim vremensku prognozu. Znate kad će biti sunčano? Za pravo sunčano? Nikada!!!!!!! Nema veze, ipak ću ja stavit’ robu. Prava domaćica! Jeftina struja (dijele badava, mo’š mislit!).
E da, baš si nešto mislim da sam malo udavila prošlom pričom. Sva sam bila teška. I sve neke teme, boli glava. Pa sam ih malo podijelila po svijetu, te svoje ozbiljne teme i dileme, meni lakše kad se istresem. A ja kad krenem s pametovanjem, ne znam se zaustaviti. Da li sve to druge ljude uopće zanima? Što da radim, držim se one – ako ti se ne sviđa program na radiju, okreneš stanicu. Ako nema ništa na radiju, staviš dobar cd ili, nekad najbolje, slušaš… tišinu. O, trebalo bi u krevet. Bit ću koma ujutro, a i ovako me ubi ovo proljeće. Još smo svi u kaputima, cipeletinama, čizmetinama, danima vučemo kišobrane, a evo gazimo dobro već u travanj. Da li je trava pozelenila ovo proljeće ili je još one sive boje neba?
I, da ne zaboravim. Hvala svim dragim ljudima što su mi se javili 1. aprila ili travnja. Život je stvarno pun iznenađenja! Lijepih – naravno!
0:57:43